Pojedini ljudi su skloni da razgovor usmeravaju na stvari koje ne rade dobro, nisu ,,u stanju“ ili jednostavno ,,ne mogu“. Lista njihovih razočaranja, pitanja, nabrajanja ,,nemogućih“ stvari i propuštenih prilika je prilično duga. Priznaćemo da je to ne tako prijatan način privlačenja pažnje na sebe i svoje sposobnosti, posebno kad imamo u vidu izreku ,,I kad kažeš da možeš i kad kažeš da ne možeš – oba puta si u pravu.“
Mnogo smo puta sebe uverili da nešto ne možemo ili da nismo sposobni ispuniti naše želje kojima težimo. Početni entuzijazam koji imamo u dodiru sa inspirativnim ciljevima ili aktivnostima vremenom nas popušta, a sumnja obuzima naše misli. Postajemo neodlučni, nesigurni i osetljiviji na svoje greške koje neretko vidimo kao ,,upozorenje“ da aktivnosti koje smo započeli nećemo i dovršiti. Ukoliko se u prilično kratkom vremenu suočimo sa više ,,neuspeha“, skloni smo da kritikujemo sebe i da se etiketiramo pogrdnim nazivima. Tako naše samopouzdanje opada, ali i hrabrost da se upustimo u novi početak i borbu za ostvarenje željenog cilja.
S druge strane, svako od nas ima bar jednog poznanika ili prijatelja koji s lakoćom niže uspehe (ili se bar nama čini da im ide bolje nego nama). Zapravo, stalno smo u dodiru sa takvim ljudima – na ulicama, kursevima koje pohađamo, mestima na kojima izlazimo, televiziji… Uporedno s poštovanjem koje imamo prema takvim osobama, nekako se javi i naše čvrsto uverenje da mi ,,ne možemo“ postići ni deo toga. Pri tome, možda nismo ni probali ili smo prerano i prebrzo odustali. Za nas, njihov uspeh postaje rezultat imanja sreće, veće podrške, ,,čarobnog štapića“ ili nečeg sličnog. Ipak, takvi prigovori su najčešće bled alibi za naše neuspehe i nezadovoljstvo.
Prestanimo da budemo večiti posmatrači! Umesto toga, budimo iskreni prema sebi, oštri, u krajnjem slučaju i samokritični! Sagledajmo posledice koje trpimo zbog toga što smo sebe uverili da nešto ne možemo, uprkos realnosti. Prestanimo da budemo lenji za ono što je potrebno da uradimo, ali i nesigurni u novim pokušajima. Hrabrost treba da bude ono što nas vuče napred kad nam je najteže. Ona se ponekad može pojaviti i kao naš unutrašnji, tihi glas koji nas teši i ohrabruje da nastavimo dalje i iznova, čak i kad nam se čini da ne možemo više i da je došao kraj našim pokušajima. Možda i jeste, ali sve do sutra, kada ćemo ponovo ustati sa jasnim ciljem, obnovljenom snagom i osveženom motivacijom da potražimo drugačije rešenje starog problema. Ne trebamo dozvoliti da naš glas ohrabrenja potpuno ugušimo silnim mislima o tome šta ne možemo, ne znamo i čega se plašimo. Svaki put kad ,,nahranimo“ svoju hrabrost i čestitamo sebi na novom koraku ka cilju, jačamo svoje samopouzdanje.
Viđamo spremne i posvećene ljude pune energije koji ne oklevaju, već na najmanji znak posvećeno ,,trče“ prema cilju. Oni zaista znaju šta žele i ka tome usmeravaju svoju pažnju, vreme i snagu. Nemaju vremena da sebe zaustavljaju teškim psihološkim kočnicama kao što su ,,ne mogu, ne znam, nisam siguran/a“, jer znaju da to nije istina. Preuzimaju akciju i odgovornost za svoja dela, ali i znaju da bez truda nema ni uspeha. Važne stvari neće prepustiti slučaju, niti će dozvoliti da lenjost i nedostak volje upravljaju njihovim životima. Stoga, učimo od njih!
Kad me klijenti pitaju kako da se pokrenu i motivišu ili kad mi se požale na svoje neuspehe, između ostalog, volim da ih podsetim da neuspeh nije jednak nemanju mogućnosti ili šanse za napredak, već je najčešće u vezi sa nemanjem discipline, veštine i jasnog stava. Za uspeh nisu dovoljni samo polet i energija, već i ozbiljnost, svesnost o svojim ,,ne mogu“ uverenjima i rad na tome da se ona zamene realnijim. Takođe, sa njima uvek rado podelim neki od motivišućih video zapisa ili pesama, a jednu od njih možete pogledati i poslušati u prilogu. Jer, kad mislimo da nešto ne možemo ili možemo, oba puta smo u pravu. Zato, birajmo pametno.
Ostavite komentar