Postoji nešto posebno što volim kod svoje majke. To što tiho, iz pozadine, prati moj život. Nenametljivo. I onda kad me životne staze pošalju u svet, ispred mene se otvore nova prostranstva, ona mi mislima čuva leđa.
Bezbroj je puta prosula vodu kad pođem na neki od tih puteva. I meni se činilo da su postajali lakši. Prosto sam želela da u to verujem.
Ove je godine za slavlje kupila stolnjake i nadstolnjake koji se slažu sa nameštajem. Ponovo. Voli da menja stvari. Voli kad je drugačije. Voli promene. Baš kao i ja.
Mnogi su pisali hvalospeve, knjige, pesme, romane o majkama. Za mene je to uzaludan posao, iako vredi pokušati. Ne postoje te reči kojima ih možemo proslaviti kako dolikuje. Ni Sunce se ne može zarobiti u teglu, zar ne!
Niko me pred drugima tako opasno ne kritikuje poput nje. Najteže je kad stvari koje su za mene neprijatne iznese pred drugim ljudima. Ponekad mi se čini da jedino to zna da radi i da se pohvali retko mogu nadati. Nedavno, saznah da drugima, kad nisam s njom, govori samo lepe stvari i one zbog kojih je ponosna na mene. Nikad to ne bih pomislila! Nikad joj ne bih rekla da sada to znam.
Kad sam bila mala žalila sam, onako dečiji, što mi mama nije ,,intelektualka“, ,,fakultetski obrazovana“, ,,akademski građanin“… Smetalo mi je što ima završenu ,,samo“ srednju školu. Danas sam zahvalna što je tako obična, žena sa sela. Jer, dugo godina rada na ličnom razvoju, veliki broj pročitanih knjiga, razgovori sa intelektualcima, doktorima nauka i akademicima, retko imaju ono što ona ima. Možda se pitaš šta je to?
Mudrost! Iskonsku mudrost koja se i nije mogla drugačije steći nego učenjem i povezivanjem sa izvorom svih mudrosti – Majkom Prirodom. Tako valjda i shvatih da velike i moćne stvari jesu blage, tihe i nenametljive. Svesne su svoje snage i ljubavi. Upravo zato one stvaraju tako obične uspomene, ali koje ostaju za ceo život, čineći ga lakšim i boljim.
Znam da je malo, ali ipak, hvala ti mama za sve!
Ostavite komentar