U telefon pogledamo u proseku oko 110 puta na dan. Prilikom svakog pregleda poruka, novosti na društvenim mrežama, aktuelnih dešavanja u zemlji i svetu… potrošimo najmanje dve minute. Iz toga sledi da u proseku potrošimo oko 220 minuta dana ili više od tri sata gledajući u telefon. Naravno, tu su i ostali ,,pametni’’ i manje pametni uređaji kojima je takođe potrebno posvetiti ,,pažnju’’.
Ako te nema na društvenim mrežama, znači da ne postojiš – poruka je koja nam se sve češće plasira. Prvobitno zamišljene kao sredstvo povezivanja i komunikacije, postale su naši najveštiji ,,kradljivci vremena”. I ne samo to! One su podjednako i naša zabava, hrana za ego, pokretač raznih fantazija, ostvarenje najdubljih stremljenja, razlog za jutarnje ustajanje iz kreveta, sredstvo reklamiranja, podsticaj za razvoj pohlepnosti i još mnogo toga. Najvažnije o čemu tako malo pričamo jeste činjenica da su društvene mreže postale mehanizam koji ,,melje” našu empatiju, koncentraciju, sposobnost živog kontakta sa drugima, i paradoksalno, naš društveni život.
Zahtevi da ispratimo sve što se oko nas dešava ne popuštaju. Naprotiv, možemo očekivati da će biti još intenzivniji. Ne samo što dobijamo poruke da ,,ne postojimo”, tj. da nemamo vrednost ukoliko nismo na društvenim mrežama, već sebi namaćemo dodatne zahteve, te svojim dragocenim vremenom plaćamo da budemo ,,vidljivi” i ,,u toku”. Tako samleveni u tom mehanizmu bez kraja žalimo se na umor, depresiju, dosadu, ,,prazan mozak”, nedostatak vremena, sve lošije odnose sa poznanicima i prijateljima. Okrećemo se motivacionim govorima i spotovima ohrabrenja koji nam ukazuju koliko je naš odnos prema svemu pogrešan. Klimamo glavom u znak saglasnosti, kliknemo na ,,palac gore”, čak se u deliću minute zamislimo nad svim dok se ,,iznenada” ne pojavi nova fotografija našeg prijatelja, poznate ličnosti, šaljivog citata… koje naravno trebamo lajkovati, komentarisati, šerovati, itd.
Fotografije koje sam objavila na facebook-u su primer naše (ne)pažnje koja je tu da nas uputi da bar pročitamo i detaljnije pogledamo nešto pre nego što to prokomentarišemo ili označimo da nam se sviđa. Naime, svoj master rad sam odbranila pre par godina i tu vest podelila na svom profilu. Sticajem okolnosti nedavno sam objavila fotografije odbrane master rada meni drage osobe. Tada sam dobila više ,,palčeva” i čestitiki za ,,moj” master rad nego pre nekoliko godina. Možda ste i sami imali slična iskustva.
Postali smo zavisnici od broja lajkova, a nešto manje od komentara. Međutim, kada detaljnije analiziramo zašto ljudi dižu ,,palčeve u vis” shvatićemo da to rade iz najmanje tri razloga. Žele da nas podsete na svoje postojanje u našim životima, dosadno im je ili su u bliskom odnosu sa nama, te će lajkovati sve što javno objavimo bez obzira o čemu je reč. Vrlo retko iza tih palčeva stoji autentično sviđanje. Stoga, slika koju stvaramo o sebi na osnovu broja lajkova ništa ne govori o našoj pravoj vrednosti osim da smo je u svojim očima prilično degradirali, te da nam je samopoštovanje na niskom nivou. Ukoliko smo usmereni na lični razvoj, nakon što osvestimo svoju zavisnost ovog tipa, sledeći korak je da se angažujemo u promeni. Međutim, to je onaj teži deo puta.
Zaboravili smo da komuniciramo, ali ne putem društvenih mreža već u realnosti. Sve manje znamo da pišemo, a da to nisu skraćenice. Vrlo lako prepoznajemo ,,smajliće” kojima izražavamo svoja osećanja i trenutno raspoloženje, ali ne znamo da ih pravilno imenujemo kada nas neko upita kako se osećamo. Kada bismo prosečnog čoveka zamolili da nam opiše film koji je pogledao, različitih reči bi bilo oko pet stotina. Stoga, tri sata provedimo gledajući jedni u druge, a ne u telefone. Učvrstimo naše odnose i živu komunikaciju. Neka izazov bude popiti piće, a da potpuno učestvujemo u razgovoru. Jer, možda bismo tada još uvek mogli tvrditi da smo društvena i socijalna bića, a ne bića društvenih mreža. Za sada smo više to.
Ostavite komentar