Oni koji su imali sreću da upoznaju svoje bake i deke (ili ih i dalje imaju u svojoj blizini), mogu slušati ne samo o njihovim životima, već i o generacijama pre njih. Susret sa njima kroz kontakt ili sećanja, za većinu nas znači puno ljubavi, topline, nežnosti i dobrote na jednom mestu. Možda su zbog toga nepresušan izvor sećanja na detinjstvo, zdrave obroke, igru, podršku i korisne savete. Razumljivo je da se vremenom naš odnos menjao, ali i da smo drugačije shvatali njihov pogled na život i običaje koje su naučili od svojih predaka.
Jedan od tih običaja je da se detetu gostu, pri odlasku iz kuće domaćina, daruje jaje uz objašnjenje i verovanje koji stoje u osnovi ovog gesta gostoprimstva. Meni kao detetu nisu bila interesantna ta objašnjenja koliko činjenica da sam svoje jaje dobijala iz žita. Baka bi me pozvala da joj pomognem sa hranjenjem živine. Dok bih bacala žito i smejala se borbi za svako zrno koju sam gedala ispred sebe, ona bi zavlačila ruku u bure sa žitom i iz njega izvlačila jaje koje bih obavezno ponela sa sobom. To je bio jedan od načina na koji mi je pokazivala značaj povezivanja sa prirodom.
Ipak, paradoks sećanja na žito i jaje (simbole života i novog početka) i starice na izmaku života, teško je ne videti kao ,,okidač“ za veliki broj pitanja o načinu na koji se odnosimo prema životu. Kako procenjujemo gde se nalazimo na liniji života – više na početku ili kraju, jesmo li zadovoljni kvalitetom sadašnjeg trenutka koji je odraz našeg života u malom, šta smo do sada naučili o sebi i drugima, kako sebe i svoje ciljeve vidimo za nekoliko godina… S vremena na vreme, postavljamo sebi ovakva pitanja, a od odgovora znamo koliko smo napredovali, šta smo sve postigli i u čemu primećujemo mogućnost za dodatan rad. Zanimljivo je kako smo skloni da se požalimo na odgovor koji nije u skladu sa onim što smo očekivali, kako je ,,život težak i nepravedan prema nama“ ili da nam pored svih napora mnogo šta ne ,,polazi za rukom“.
Neretko se čovek zanese u svojim žalbama i negodovanjima ne birajući kome ih govori. Međutim, bakini saveti su bili usmereni na to da izbegavamo jadikovanje, izvučemo ono što smo naučili iz svog iskustva, pogledamo pozitivniju stranu svog doživljaja i normalizujemo čak i najteže trenutke u životu, jer sigurno nismo jedini koji ih doživljavaju. Suprotno današnjim društvenim vrednostima u kojima po svaku cenu želi što više (školovanja, napredovanja u karijeri, visok životni standard ili društveni status), učila nas je da dobro procenimo svoje realne mogućnosti kako bi nam želje i delanja bili u skladu sa njima, te da tako čuvamo ravnotežu i mir sa sobom i drugima.
Nije nam dozvoljavala da ,,tražimo krivine” u poslu, već da radom oblikujemo ljude u sebi koji će nas spremiti za borbu i život. Neumorno nas je savetovala da dobro vodimo računa o tome koju hranu koristimo kako bismo imali zdrave obroke, te da koristimo samo mali broj neophodnih i veoma blagih sredstava za čišćenje. Sebi ni po koju cenu nije uskraćivala neposredan i stalan kontakt sa prirodom, jer je u njoj pronašla izvor snage i sposobnosti da sa strepljenjem prihvati stvari koje ne može promeniti. Sa verom u dobar ishod čekala bi da vreme reši probleme kojima nismo dovoljno dorasli. Tako je ova starica kroz nekoliko primera i saveta u skladu sa kojima živi, praktično pokazala mnoge lekcije koje možemo pročitati u knjigama samopomoći.
Kada imamo problem posežemo za velikim brojem dostupnih informacija koje možemo dobiti na različite načine. Ipak, iz iskustva znam da ništa tako dobro ne pomaže kao kontakt sa drugima. Ne postoji razlog zašto to ne bi bili naše bake i deke, bilo kroz sećanje ako nisu više sa nama ili kroz stvaran susret. Sigurna sam da su oni više od običnih staraca koji ponavljaju iste priče, da imaju šta da nam kažu i da znaju način kako da nas posavetuju, samo ako želimo da ih čujemo. Ponekad je dovoljno samo da nam kažu da će sve biti u redu, da je sve za ljude, da slušamo svoje srce u svemu što radimo ili da nas podsete da su u životu mnogo važniji odnosi koje gradimo od stvari koje posedujemo, pa da obnovimo svoju energiju i sa osmehom krenemo dalje. Ponekad je dovoljno samo jaje iz žita.
Ostavite komentar