Po definiciji, punoletstvo je trenutak kada dete postaje odrasla osoba spremna da preuzme krivičnu i svaku drugu odgovornost za svoje postupke. Ali stvarnost nas demantuje, pa smo svedoci mnogobrojnih ,,primeraka“ u ozbiljnim godinama koji se ponašaju po onoj Volterovoj ,,nijedna se pahuljica u lavini nikada ne oseća odgovornom“ i potvrđuju mišljenje Virdžinije Vulf da većina ljudi ne oseća odgovornost za svoje postupke.
Master psiholog i psihoterapeut Danka Đukanović kaže da, ukoliko pripadamo grupi preterano odgovornih ljudi, ova osobina nam može ugroziti kvalitet života. Ali, čak i tada, od nje imamo više koristi nego štete, smatra sagovornica ,,Života plus“.
– Kada se za neki posao smatramo odgovornima, potrudićemo se da ga uradimo na vreme, što nas čini dobrim radnicima i kolegama. Ako se u privatnim odnosima ponašamo odgovorno, to nas čini cenjenijim prijateljima i poželjnijim partnerima. Odgovornost u ogromnoj meri doprinosi poverenju koje ljudi imaju prema nama. Zbog njenog nedostatka možemo izgubiti mnogo, od ne toliko važnih stvari, kao što su kišobran, karta za bioskop, knjiga, do ozbiljnijih, poput posla, kuće, unapređenja, zdravlja, pa i samog života. Stoga, neodgovornost možemo posmatrati kao posledicu ili simptom nezrelosti – upozorava Đukanovićeva.
Zašto nas odgovornost plaši?
– Zapravo, plaše nas njene posledice. Recimo da ste kao dete prvi put slomili svoju igračku koja je bila prilično skupa. Ako vas roditelji pitaju ,,ko je to uradio“, naivno priznajete svoju odgovornost, zbog čega ste neretko kažnjeni. Sledeći put kada se desi da polomite igračku, verovatno ćete početi da se izvlačite tako što ćete odgovornost prebaciti na braću, sestre ili dete iz komšiluka. Dakle, odgovornost se povezuje sa posledicama i rizikom da one neće biti povoljne, pa nije retkost da se uplašimo preuzimanja odgovornosti za nešto što nam izgleda neprijatno.
Kako da vaspitavamo decu da kod njih razvijamo odgovornost?
– Ne možemo očekivati da će deca sama po sebi postati odgovorni odrasli, već ih tome moramo učiti i pokazati im ličnim primerom. Možemo početi tako što ćemo deci, u skladu sa njihovim uzrastom, dati određene dužnosti i objasniti im šta je potrebno da urade, a šta nikako ne bi smeli. Potom je važno da dosledno pratimo kako dete obavlja poverene mu dužnosti. Na kraju, u zavisnosti od rezultata koje je dete postiglo, možemo ga nagraditi i pohvaliti ili kritikovati i kazniti. Ukoliko se u vaspitanju deteta preskoči bilo koji od ovih koraka, ono najverovatnije neće razviti adekvatno osećanje odgovornosti.
Da li je moguće kod odraslog čoveka promeniti neodgovornost u odgovornost?
– Nisu samo deca predmet vaspitanja, moguće je ,,prevaspitati“ i odraslog čoveka. Na prvi stepenik promene stali smo kada se osvestimo koliko mi ili drugi iz našeg okruženja trpimo zbog neodgovornog ponašanja. Ostali koraci u ,,prevaspitavanju“ su slični kao i kod dece. Sebi dajemo određene dužnosti i rok do kog je potrebno da ih ispunimo, ali i dovoljno izazovnu nagradu ili kaznu ako u tome ne uspemo. Pošto je neodgovornim ljudima teško da se oslone na sebe kada je u pitanju dosledno praćenje postignutih rezultata, možemo zamoliti osobe od poverenja da neko vreme one to rade umesto nas. Čestim ponavljanjem ovakvih vežbi, ličnim trudom, (samo)podrškom i istrajnošću, naviku neodgovornog ponašanja menjamo u odgovorno.
Čak i ljudi koji su odgovorni prema drugima ,,padaju“ na ispitu preuzimanja odgovornosti za svoje greške. Ima li napretka bez preuzimanja te vrste odgovornosti?
– Često se, po ugledu na detinjstvo, neopravdano plašimo da nećemo moći, umeti ili imati dovoljno kapaciteta i sposobnosti da se izborimo sa posledicama svojih grešaka. Naročito su ugroženi perfekcionisti. Svaka greška narušava njihovu sliku o sebi koju izjednačavaju sa iluzijom da je savršenstvo zaista moguće. Po njihovom shvatanju, ako nisu savršeni, onda ne vrede. Stoga, ako ne priznaju odgovornost za svoje greške, onda još postoji mogućnost da sačuvaju sliku sopstvene vrednosti. Prihvatanje odgovornosti za lične greške je znak zrelosti, brige za sopstveno mentalno zdravlje, a ujedno i pokazatelj da su greške neminovni i sastvani deo istraživanja, učenja, napretka i ličnog razvoja…
Ceo članak možete pročitati u današnjem izdanju dnevnog lista ,,Večernje novosti“, dodatak ,,Život plus“ (30.4.2017.).
Ostavite komentar