,,Šta mi se to dešava“, ,,umreću“, ,,poludeću“, ,,srce će mi iskočiti“, ,,ugušiću se“ – samo su neke misli koje je Tanja imala tokom paničnog napada. Taj dan je za nju bio kao i svaki drugi. Ustala je na vreme, spremila se i polako krenula na posao uživajući u prvom jutarnjem snegu. Kako se bližila svojoj poslovnoj zgradi, tako je osetila da sa njom nešto ,,nije u redu“. Prva misao koja joj je prošla kroz glavu bila je ,,ne opet!“
Panika, panika!
Prema definiciji, panika bi bila ,,provala vrlo intezivnog straha ili užasa praćena brojnim telesnim siptomima i idejom vitalne ugroženosti“. Stoga, stanje panike se često posmatra kao treći stepen gradacije – anksioznost, strah, panika. Napadi najčešće traju oko pola sata, ali svoj vrhunac postižu za svega nekoliko minuta. Mogu se javljati i noću, tokom spavanja.
Mnogi greše kada poistovećuju panični poremećaj i panični napad. Panični poremećaj karakterišu panični napadi, ali panični napadi mogu da se jave nezavisno od paničnog poremećaja, npr. kod posttraumatskog stresnog poremećaja, socijalne fobije, kod agorafobije (skup strahova u vezi sa javnim mestima, otvorenim prostorom i mnoštvom ljudi). Ako se napad javi u specifičnim situacijama, kao što je autobus ili neko javno mesto sa više ljudi, osoba kasnije može da izbegava takve situacije.
Kako se odvija panični napad?
Tok paničnog napada ide u fazama:
- Kognitivna faza – kod osobe dominira misao da će se nešto strašno desiti, da će poludeti, umreti, izgubiti kotrolu, uraditi nešto nerazumno i slično,
- Fiziološka faza – aktivira se autonomni nervni sistem: lupanje srca, vrtoglavice, klecanje noge, znojenje itd.,
- Afektivna faza – strah, psihološki blok, rastojstvo, konfuzija. Na osnovu ovoga osoba zaključuje da će umreti ili poludeti, a potom sve kreće ispočetka.
Pored karakterističnih telesnih i psihičkih simptoma napad panike prate i određeni oblici ponašanja, poput: psihomotorna uznemirenost (stalno je u pokretu – ne drži ga mesto), ,,apel ponašanje“ (često traži lekarsku i hitnu pomoć), potreba za umirenjem, ponašanje izolacije (povlačenje i izolacija od svakodnevnih dešavanja i privijanje uz osobe pored kojih se oseća zaštićeno i sigurno). Neretko, tu je i ponašanje u kojem osoba ispoljava potrebu da se dokaže prisustvo teške bolesti.
Šta nam ,,poručuju“ napadi panike?
Ko god je doživeo napad panike, zna da je to veoma neprijatno iskustvo. Stoga, da li je moguće da napadi panike mogu da budu dobri za nas? Odgovor je da, mogu! Pod uslovom da odgonetnemo šta je ono što nam naše telo i naša psiha ,,poručuju“ ovim napadima.
Sigurna baza iz koje dolazimo jeste naš dom, tj. mesto odakle dobijamo podršku, sigurnost, osećaj da smo zaštićeni i da imamo na koga da se oslonimo. Ukoliko to nije bio slučaj sa našim domom, zbog loših odnosa koje smo imali tokom odrastanja (odbacivanje, zlostavljanje, bol itd.), naučili smo da se brinemo o sebi, najčešće verujući da smo veći od svega što može da nas zadesi. Tada postajemo skloni uverenju da sve možemo sami, da nam niko ne treba, da smo (ako treba) veći i od ,,sveta“ – što je dobra osnova za panični napad. Jer, upravo ono što osoba prvo zaboravi kada doživi panični napad jeste – ko sam ja zapravo. Bez tog znanja, a u susretu sa situacijom ili okruženjem koje procenjuje da je veće od nje same, osoba ima osećaj da je u tome sama – bez baze, sidra, podrške, što i izaziva napad panike.
Uzimajući u obzir prethodno navedeno, to znači da je napad panike optimističan znak! Zapravo, to znači da je osoba iznutra spremna da otkrije svoje relane mogućnosti, sazna ko je sve ona, preispita istinitost svog uverenja da sve može sama, spremna je da se suoči sa nekim traumama i nerešenim stvarima iz prošlosti, otkrije šta je sve do sada uradila za sebe, preispita pogled na crno-beli svet, jer svet nije skroz bezbedno, ali ni skroz ugrožavajuće mesto itd. Dakle, panični napadi su poziv za rad na sebi i lični razvoj.
Da Tanja nije potiskivala stres koji je već nekoliko dana doživljavala na poslu, preuzimala više radnih zadataka pod uverenjem da ih može ostvariti, da je zatražila pomoć radnih kolega ili bar odbila neke poslove, verovatno ne bi doživela panični napad gotovo pred ulazom svoje firme. Jednostavno, njeno telo je prepoznalo da je sve ovo, uz prehlađeno dete koje je čeka kod kuće, bilo previše! Stoga, pre nego se zapitaš ,,zašto ponovo imam panični napad“ ili ,,kako da ga izbegnem“, pitaj se ,,šta mi ovaj put moje telo poručuje“ ili ,,šta ne znam ili ne želim da znam o sebi“? Možda budeš iznenađen odgovorom!
Ostavite komentar