Često čujemo reči kao što su: hvala, izvolite, molim vas, izvinite, želim Vam ugodan dan, ali izrečene mehanički, bez adekvatnih osećanja koja stoje iza njih. Verovatno su vremenom ove reči gubile pravo značenje i iskrenost. Međutim, sa njima je izgubljeno nešto mnogo važnije – ljubaznost u govoru i ponašanju. Najbolji odraz navedenog je atmosfera u gradskom prevozu.
U svakom danu postoji nekoliko ,,udarnih“ termina kada su gradski autobusi prepuni ljudi. Gužva, užurbanost, buka, gaženje stopala, tiskanje… Pravo vreme kad nam se čini da do željenog odredišta putujemo satima. Okrenete se oko sebe i sve što vidite su umorna i izgužvana lica, torbe stešnjene uz putnike, mešavina raznih prijatnih i neprijatnih mirisa, namrgođeni putnici, plačljiva deca… Brige nosimo sa sobom gde god da krenemo, a dodatna napetost koju doživimo kao putnici samo ih pogoršava. U takvim prilikama svi smo senzitivniji, a nije retkost da bezazleni događaji nekoga dovedu do rasprave, optuživanja ili čak vređanja drugih. Nekad se čini da je raspisan konkurs za odabir psovki sa kojima častimo one koji nam se ne sviđaju, a paramo uši slučajnim prolaznicima. Kako je samo duga lepeza istih.
Nije lako zaustaviti navalu misli i lično nezadovoljstvo dok se borimo za mesto, slušamo neumesna dobacivanja (nekad usmerena i na naš račun), trudimo se da održimo ravnotežu usled naglog i neočekivanog kočenja autobusa… ali, postoji nekoliko stvari koje možemo učiniti. Dobro nam je poznata metoda odbrojavanja do deset. Ukoliko ona nije dovoljna, možemo se prisetiti neke pesme koju možda pevušimo čitav dan, nakon što smo je čuli negde u prolazu. U autobusima je zalepljeno sve više reklamnih materijala ili kratkih kvizova koji mogu zaokupiti našu pažnju. Takođe, uvek se mogu pronaći lepi gradski prizori koji se smenjuju do naše stanice. Možemo imati priliku da svoje mesto ustupimo starijoj osobi ili osobi sa invaliditetom i tako potvrdimo naše vrednosti. Oni kreativniji mogu dobiti inspiraciju za neko novo, stvaralačko delo. Domaćice su sigurno u svojim glavama razradile ideju za ručak koji će započeti kada dođu kućama. Studenti i đaci imaju koji minut više da ponove neko ,,teško“ nabrajanje koje se možda pojavi na ispitu ili kontrolnom. Starije osobe imaju podsticaj da se prisete kako je to sve nekada izgledalo. Pojedincima polazi za rukom da svojim gestom ili umesnim komentarom nasmeju i oraspolože putnike. A, kada sagledate sve ove mogućnosti kojih ima mnogo više, shvatite da ,,nije teško biti fin“ prema svojim saputnicima i pored nervoze koju i dalje osećamo negde u telu. Ključ je jednostavan – osvestiti na šta prvo obraćamo pažnju i kako upravljamo svojim mislima.
Treba imati u vidu da vrlo rano stičemo veštinu ljubaznog ophođenja prema drugima. Još kao deca znamo zamoliti za uslugu, zahvaliti se za poklon ili se izviniti drugarima ako ih povredimo. Međutim, okruženje nas uči da budemo grubi, odsečni, neosetljivi i agresivni, jer je to u ,,današnjem svetu najbolji način da se ostvare lična prava i ciljevi“. Stoga nije retkost da lepe reči ili osmeh koji su upućeni prolaznicima neretko bivaju propraćeni čuđenjem ili još većom mrzovoljom. Ukoliko starijoj osobi ustupite mesto u gradskom prevozu, čak i prevrtanjem očiju od strane mlađih putnika.
U osnovi ovakavog ponašanja je nedostatak prvo samopoštovanja, a potom i poštovanja prema drugima. Gotovo po pravilu, što više sumnjamo u sebe i svoje sposobnosti, podložniji smo tuđim uticajima i njihovom mišljenju. Stoga, u želji da se pokažemo pred društvom, izazovemo divljenje ili opravdamo njihovo poverenje, neretko povređujemo druge i protiv svoje volje. Primera ima dosta, ali najbolje se primete kod mladih, još uvek ne formiranih ličnosti, posebno kada se nalaze u grupama. Kada je reč o onim starijim ljudima koji su skloni lošem raspoloženju i ,,kratkom fitilju“, njima pored samopoštovanja nedostaje i empatija, mogućnost da se ,,stave u kožu drugog“ i na taj način uvide kakve posledice drugi trpe zbog njihovog ponašanja. Pored toga, zbog konstantne borbe za opstanak jednostavno zaboravimo biti fini, čak i kad je to toliko lako. Odustali smo od drugih očekivati nešto što je nekada bio obavezan deo kulturnog ophođenja, a onda smo to isto prestali upućivati drugima. U najboljem slučaju trudimo se da ne narušimo tuđa prava, ali uz aktivno zauzimanje za sebe.
Ipak, najlepše objašnjenje je dala jedna starica koja je sa radošću i zahvalnošću sela na ustupljeno mesto. Nakon što je poželela puno napretka u životu, objasnila kako svi imamo ponešto obući, pokazujući i na svoju skromnu odeću, dodala je: ,,Mi svi imamo srce“ – stavila je svoju suvu, mršavu šaku na levu stranu svojih grudi praveći tako kratku pauzu ,,ali, treba imati dušu!“ Zaista, treba.
Ostavite komentar