Ima pitanja na koja prestanem da tražim odgovor. Jedno od njih je da li ranjivost dolazi pre hrabrosti ili hrabrost pre ranjivosti? Možda idu skupa, ruku pod ruku, a možda samo pokušavam da odgovorim na ono čuveno – šta je starije kokoš ili jaje. Ko će ga znati?!
Ono što znam jeste da bez jednog i drugog nema rada na sebi. Biti svestan svoje ranjivosti, a opet biti i dovoljno hrabar da staviš prst na mesto koje te boli, e to je nešto! Ne može to svako, ali ne iz razloga što nismo sposobni za to, već zato što ne želimo ili mislimo da još uvek nismo spremni.
Šta radiš kad ti se zagnoji rana?
Da, upravo tako! Gledaš da je probušiš, iscediš gnoj, izvučeš trn ili nešto drugo što je unutra. Ako je potrebno, ovaj proces ćeš ponoviti više puta. Tek onda kad vidiš da iz rane teče krv, a ne gnoj, znaš da si na dobrom putu. Stavićeš melem na ranu i bićeš strpljiv dok teče proces oporavka. I da, ovo boli i nije prijatno.
Rad na sebi me podseća na vađenje trna iz gnojne rane. Osoba sa kojom odabereš da radiš je ona koja će ti pomoći da nađeš gde se nalaze takva bolna mesta, i obično, prva će da ih pritisne ili „probuši“. Verujte mi na reč kad vam kažem da je ponekad lakše i bolje da to neko drugi (stručan) uradi, a ne mi sami. Kad počnemo da otvaramo svoje rane dobro je da znamo da smo u sigurnim rukama i da će osoba preko puta nas znati šta da radi sa onim što delimo s njom. Možemo to i sami ili uz razne priručnike koje čitamo, ali to radimo na sopstvenu odgovornost. 🙂
Iskorak u Vrmdži
Bila sam na radionici „Iskorak u Vrmdži“ koja me je prodrmala do srži. Još uvek pokušavam da sumiram sve utiske. Pitala sam se šta me je toliko dotaklo – priroda, ljudi, zadaci, dve sjajne žene sa kojima sam bila u grupi, hrana, cveće koje sam prvi put u životu videla, čaj, Rtanj, vazduh, voda… Sve ovo i još neko – Dragana.
Ko je Dragana? Priča se da je bila vrlo uspešna poslovna žena (i dalje to jeste). Pre 11 godina je došla u Vrmdžu i zajedno sa suprugom započela svoj novi život. Danas njih dvoje svoj život dele sa velikim brojem ljudi iz naše zemlje i inostranstva. Od drage prijateljice sam dobila preporuku da odem na njenu radionicu i meni je to bilo dovoljno. O njoj nisam ništa znala, niti sam želela da unapred znam. Htela sam da pustim da se kroz naš kontakt upoznajemo.
Nakon ovog iskustva, evo šta sa sigurnošću mogu da kažem. Dragana je osoba koja sa hirurškom preciznošću zna da dodirne tvoje bolno mesto, da ga „probuši“ i onda zaleči. U celom tom procesu virtuozno koristi mudrost prirode i vodi te u potragu za ličnim potencijalima. I njen iskorak da kreira potpuno jedinstvenu radionicu na našim prostorima je bio hrabar i ranjiv. Zato i dopire do velikog broja ljudi koji joj daju svoje poverenje.
Šta mi se desilo na Iskoraku?
Došla sam sa glavoboljom koja je bila rezultat nakupljenih misli i svega što se dešavalo nekoliko dana ranije, uključujući i dan dolaska. Dakle, pre nego što sam bilo šta podelila ili rekla o sebi, već sam bila „načeta“ i ranjiva. Upravo je to ono od čega smo počele – istorija moje glavobolje i šta mi se sve dešavalo u periodu života kada su glavobolje počele intenzivnije da me muče (smrt bake, zidanje kuće, puno vanškolskih aktivnosti… sve u svemu, dosta velikih promena).
„Kako se osećaš“ – pitala me je Dragana nakon mog uvodnog izlaganja i njenog visprenog vođenja.
„Sve me boli“ – uzvratila sam sa tupim pogledom osobe kojoj pojačana glavobolja napreže oči do pucanja. Zavalila sam se u stolicu kao da sam ceo dan kopala krompir. Pogledala sam u šumu ispred sebe. Žena do mene je počela svoje izlaganje.
Dan drugi. Drvo Zapis i naš prvi zadatak. Zapisujemo svoje misli u svesku, a onda to delimo jedni sa drugima. Plačem, mnogo plačem, a svaka suza mi baš prija iako i dalje boli. Osećam da se čistim. Iako su moje rane otvorene, hrabro koračam i istražujem. Korak po korak, zadatak po zadatak, suza po suza… Trenuci odmora i pauze su ujedno trenuci u kojima se saznaje nešto novo, otkriva nešto drugačije, sumira i nastavlja sa ličnim procesom isceljenja.
Dan treći. Još jedan doručak u dvorištu u kojem svoju raskoš pakazuje cveće, maline, višnje… Oči su se isprale, pa još više upijaju lepotu kojom su okružene. Ponovo na put i novi zadaci. Poslednji zadatak (ili sam ja mislila da je poslednji) uz drugo Drvo Zapis. Nestvaran pogled. Pogled u budućnost.
„Imam još jedan zadatak, ali ovaj je samo za Danku“ – reče nam Dragana.
Odvela me je do trećeg Drveta Zapis. Tri Drveta Zapis na mom putu. Poslednje drvo kod Crkve Sv. Trojice. Ulazim u šupljinu velikog hrasta i dodirujem drvo sa obe strane (nekada sam crtala sebe kao drvo – umesto ruku grane, a umesto stopala korenje). Ovaj put, ja u svom crtežu. Osećam neizreciv strah. Tresem se. Plačem…
„Šta osećaš“ – pita me Dragana.
„Plašim se… ne znam šta mi je…“ – odgovorih uz suze.
„Pevaj“ – reče Dragana.
„Pevaj“ – ponovih u sebi. Duboko sam udahnula i zapevala, tri puta „Bogorodice Djevo“. Kada sam završila, pogledala sam žene koje su sve vreme bile ispred mene. Plakale su dok sam se ja smejala od ljubavi, spokoja i radosti. Zagrlile smo se.
Kako sam imala snimak ovog trenutka prvi put sam dobila priliku da vidim sebe, okom posmatrača, u svojoj boli. I prvi put da zaista vidim moć transformacije lične boli u mir.
Biti svestan svoje ranjivosti, a opet biti i dovoljno hrabar da staviš prst na mesto koje te boli, e to je nešto! 🙂
Ne plaši se
Možda si dok čitaš ove redove poželeo da i sam probaš kako je biti učesnik ove radionice. Ako je to slučaj nemoj da se plašiš. To znači da si spreman, čak iako se ne osećaš tako. Rad na sebi, lični razvoj i istraživanje, rast… ne mogu da ne bole. Prečice možda postoje, ali meni su nepoznate.
Nisam ni želela da mi budu poznate.
Ne kažem da je najteži put i najbolji put, niti da nas prečice ne mogu odvesti tamo gde želimo. Ali, kad je lični proces u pitanju, važno je da pratimo svoj put. Na tom putu ima mnogo trnja i prilike da se neka rana zagnoji. Ali, u tom sličaju, ti znaš šta treba da radiš. Iglu već imaš. Iskorači!
4 Comments
Draga Danka,
velika je hrabrost krenuti na put ličnog isceljenja i velika blagodet od deljenja iskustva koje si prošla sa nama! Ovo je za mene veoma inspirativno. Da, poželela sam ovo da iskusim ali nisam sigurna da li sam dovoljno hrabra…možda mi je samo potrebno vreme 🙂 … Hvala što si to podelila <3
Draga Aleksandra,
Seti se da hrabrost i ranjivost idu skupa, kao i sumnja u to da li smo dovoljno hrabri ili ne. 🙂 Hrabrost ti treba tek toliko da Dragani pošalješ poruku i da se prijaviš. Ostalo je mnogo lakše.
Hvala ti na komentru i ovim lepim rečima. 😀
Divno , Danka! 💖
Hvala na podršci🌷
Ostavite komentar