Svako od nas ima spisak osobina koje ceni kod sebe i drugih, a neke od njih su ljubaznost, upornost, usmerenost na porodicu i prijatelje… Bilo da ga vrednujemo kod sebe ili cenimo kod drugih, većina nas poštovanje stavlja među prve na listi. Drago nam je kada primetimo da nas drugi cene i vrednuju. Ništa se ne menja ni kada smo u kontaktu sa ljudima koje uvažavamo i kada imamo priliku da to pokažemo. Ipak, kada se malo odmaknemo od onoga ,,kako bi trebalo“ i pogledamo realnost često ćemo biti usaglašeni oko istinitosti citata da je za svaku osobu najznačanija stvar poštovanje, ali da ga ,,nema ni u snu“.
Primera iz života ima mnogo, a jedno od mesta gde se lako mogu videti je gradska pijaca. Bila sam u situaciji da posmatram ženu koja je prodavala voće kako napada kupca samo zato što je pitao za drugu tezgu koja se nalazila pored njene, ali za kojom nije bio prodavac. Ona je prethodno veoma odsečno odgovarala ljudima koji su je pitali za istu tezgu, da bi u nekom trenutku sav svoj bes usmerila na jednog čoveka prekrivajući voće na drugoj tezgi. Pri tome, ona je veoma dobro prodavala svoju robu dok bi ljutito odgovarala onima koji su je pitali za suseda. Na ovom primeru vidimo nedostatak poštovanja prema sebi, susedu kome će verovatno grubo saopštiti šta se dešavalo, drugim ljudima iz okruženja koji su sve posmatrali i naravno kupcima koje je svojim ponašanjem udaljila ne samo od druge, već i od svoje tezge.
Poštovanje ili uvažavanje se smatra pozitivnom osobinom našeg ponašanja. Ono se može dati ili primiti, ali tokom vremena i zaslužiti. Poštovati druge znači smatrati ih važnim, značajnim i dostojnim bićima koji imaju vrednost, dok poštovati sebe znači da nećemo dozovoliti rušilačke postupke prema sebi. Još dok smo bili deca učili su nas kako da se sa uvažavanjem odnosimo prema drugima, a najčešće posmatrajući kako to rade naši roditelji ili druge značajne osobe iz okruženja. Ovo nije opravdanje za one koji će ,,krivicu“ uputiti roditeljima da ih nisu naučili ili im pokazali kako da drugima izraze svoje poštovanje ili da ga imaju u dovoljnoj količini prema sebi, čak i kad je to istina. Njihov ,,propust“ smo mogli da ispravimo tokom našeg odrastanja, a možemo još uvek radom na sebi. Naravno, mnogo je lakše optuživati druge nego prihvatiti odgovornost i naći unutrašnju motivaciju da promenimo stvari koje nam se ne dopadaju kod nas samih.
Ponekad zaista nije lako pokazati poštovanje prema drugima, njihovoj ličnosti, radu i uspehu kada se sa svih strana promoviše isticanje ličnog postignuća, aktivna težnja da se drugi ,,pokore“ našem mišljenju, kritički odnos prema svemu i svakome, agresivno neprihvatanje svega što ,,nije moje i što je drugačije“. Takođe, neretko ćemo biti ismejavani ili etiketirani kao previše ljubazni, ,,mekani“, da nemamo svoj stav i mišljenje, da smo ,,poludeli“, jer ,,koga je još briga za druge“… Međutim, u svemu ne smemo zaboraviti da se naša zrelost i dostojanstvo ogledaju i u sposobnosti da izrazimo poštovanje i zahvalnost, a da to najlakše učimo kroz dobro poznatu pouku: postupaj sa drugima onako kako bi voleo da drugi postupaju sa tobom.
Mnoge organizacije skreću pažnju na izumrle i sve veći broj ugroženih biljnih i životinjskih vrsta. Širom sveta imaju odlične mreže saradnika i dobrovoljaca koji se bave njihovom zaštitom. Kada su pojedinici, ljubitelji istih tih biljaka i životinja, pokazivali šta se dešava i predstavljali moguće posledice nije imao ko da ih čuje. Kada je postalo više nego kasno za mnoge vrste, svi pričamo o tome i trudimo se da sačuvamo ono što još možemo. Sada obični i savesni pojedinci prepoznaju i skreću pažnju na nedostatak poštovanja kod odraslih i mladih koje se kao epidemija proširilo na našu kulturu i društvo. Pitanje je da li ćemo ih zaista čuti pre nego što bude kasno!
Ostavite komentar